НЕ МОГУ ДА ВЕРУЈЕМ СВОЈИМ ОЧИМА

Детаљи

Прегледано: 445

Коментар председника Извршног одбора ЋИРИЛИЧНЕ КУЋЕ ЖОЗЕФА ЛОНЧАРА о Предлогу Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма - под насловом: НЕ МОГУ ДА ВЕРУЈЕМ СВОЈИМ ОЧИМА

(Панчево, 6. септембар 2021.)

Свестан сам своје немоћи да утичем на нешто што је немогуће. Пре свега, имајући у виду садашњу политичку структуру чланова Народне скупштине која ће усвојити све што њој се предложи. У апсолутном смислу речи.

С друге стране, и те како ми је стало да ми савест буде мирна. Да сам рекао шта мислим, поготову имајући у виду структуре власти од 2000. до 2012. када су, неке друге политичке силе које су владале политичком сценом, исту предале „без зрна барута“ да би, сада, кукавно, покушавале да се врате на власт под мотом „лепе песме, пусти снови“.

Верујем да погађате: ради се о предлогу Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма који ће, народни посланици, ако не дође до неких промена, разматрати и усвајати по хитном поступку већ 15. овог месеца.

До јутрос сам се ломио да ли да узмем „перо у руке“ или да се манем „ћорава посла“. Дотукла ме је госпођа Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности својим прилогом на насловној страни данашњег издања „Политике“ – „Етикетирање медија је штетно и опасно“. Размишљао сам како је имала хиљаде прилика да се јави и каже по коју на силне нападе једних на друге, прозивајући политичке противнике и њихове породице које суд, по правилу, разрешава јер, између осталих, она то није примећивала. А могла је, скоро сваког дана, уназад неколико хиљада дана.

Имам у руци скоро све документе – од нацрта до предлога Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма (на три куцане стране).

Имам у руци и нацрт закона, образложење предлагача, Анализу ефеката закона (десет куцаних страна), Информације о спроведеним консултацијама у току израде нацрта закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма, као и Изјаву о усклађености прописа са прописима Европске уније.

Немам примедби: све је лепо упаковано једино што је празно. Постоји форма (претпостављам да је обавезујућа за предлагача закона, и постоји суштина – колико ће који закон допринети бољем животу), испуњени су услови да се закон разматра и усваја.

Кренимо одпозади(!)

Информација о спроведеним консултацијама… 

Питање је гласило: „Да ли су у току израде нацрта прописа спроведене консултације са циљним групама и заинтересованим странама (ако нису спроведене потребно је навести разлог)?

Понуђени одговор гласи:

У току израде Нацрта закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма, спроведене су консултације са Министарством просвјете и културе Републике Српске где се такође доноси закон сличне садржине, а у циљу уједначавања текста оба закона у највећој могућој мери. Осим тога, републички секретаријат за законодавство Републике Србије је интензивно учествовао у писању нацрта овог закона.

Могући део коментара: предлагач закона није сматрао за потребно да консултује универзитете у оквиру којих постоје филолошки факултети. Није консултована ни САНУ, Српска академија наука и уметности, удружења новинара УНС и НУНС, Матица Српска, Вукова задужбина, коморски механизам на челу са Привредном комором Србије, Друштво српских домаћина које, у континутету, баштини вредности српског народа… и, тако, могао бих да наређам још десетак наслова којима би требало да припада то право.

Ко су били учесници консултативног процеса?  

Предлагач закона не спомиње Министарство културе и информисања Владе Србије којем би, свакако то требало бити једна од основних обавеза. Напокон, средства информисања, без обзира на облик власништва, по природи свог постајања, требало би, и те како, да буду заинтересоване стране.

У образложењу закона, у десетом прилогу – кључна питања за анализу ризика, да ли је за спровођење изабране опције обезбеђена подршка свих кључних заинтересованих страна и циљних група… одговара са „да“ а из претходног дела овог текста видимо да није.

То важи и за друго питање у оквиру десетог прилога: Да ли су обезбеђена финансијска средства за спровођење изабране опције, предлагач лаконски одговара: „Није потребно спровођење јавне набавке“. А у члану 5. Предлога закона пише: Републичким, покрајинским и локалним прописима, у складу са посебним законима, могу се установити пореске и друге административне олакшице за привредне и друге субјекте који у свом пословању односно у обављању своје делатности одлуче да користе ћирилично писмо, што укључује и коришћење ћириличног писма у електронским медијима и приликом издавања штампаних јавних гласила.

Када се прочита важан закон (који је стао на три куцане стране), није тешко схватити да: РТС, РТВ, СТУДИО Б, ПОЛИТИКА, ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ, ДНЕВНИК, НИН, ПЕЧАТ, СВА Политикина издања, ПАНЧЕВАЦ, ЧАЧАНСКИ ГЛАС, ВЕСТИ и многи други (јавни) медији), и без овог закона то већ раде и да њихови материјали интереси не постоје.

Неки други електронски и штампани медији и те како имају интереса: ТВ ПИНК, ТВ ХЕПИ, ИНФОРМЕР, АЛО, СРПСКИ ТЕЛЕГРАФ и још многи (да не трошим слова), веома су заинтересовани за овај део закона који је, сва је прилика, и писан због њих. И до сада су писали у корист владајућих партија, сада ће још више, поготову у току предизборних активности.

Очекивати да ће због овог члана предлога закона, новине ДАНАС, НОВА… недељници ВРЕМЕ, НЕДЕЉНИК… прећи са латиничног на коришћење ћириличног писма, било би како мали Ђокица замишља идеологије.

И, ево, „да се Власи не сете“, због чега предузећа у јавном власништву морају да пређу да користе ћирилично писмо на сва документа – од идентификације фирме кроз заштитни знак (жиг), логотип, до преписног материјала са тзв. меморандумом а приватна предузеће не. Због чега су једни задужени да чувају ћирилично писмо а други не.

Пошто се законодавац упорно, не само у овом документу, позива на међународну праксу, нека нам наведе било коју европску, афричку, арапску, јужноамеричку и сличну земљу, да се у унутрашњем промету не користи национално писмо и правопис. Што не значи да законодавац у тим земљама није предвидео могућност да се у међународном промету користи и неки од страних језика.

Или, можда још суровије питање: због чега се дозвољава у било ком облику тржишних комуникација коришћење страних језика а, илустрације ради и хрватски је страни, а да све остало буде на ћириличном писму. То важи и за мноштво производа дневне потрошње: због чега су исписана на латиничном писму. Ако су, којом срећом, извозници под својим именом, ко им брани да паковање уреде на језику земље у коју извозе.

Могући резиме

Предлагач закона је као образложење због чега се предлог закона разматра по хитном поступку, навео (молим вас, пажљиво читање):

… зато што би у супротном могло доћи до штетних последица за рад органа и организација у смислу угрожавања српског језика и ћириличног писма, као културних и традиционалних вредности српског народа у земљи и региону.

Како када ће закон важити за једне а не и за друге. А закони се пишу да би важили за све истоветно, без изузетака.

Пошто одговор предлагач закона не одговара истини, зар није било боље написати а то би народни посланици такође усвојили, да треба стимулисати што више медија да пишу у корист владајућих странака не само у и током предизборних активности, него и по конституисању свих облика власти, како би, што дуже опстали на њој.