О СКУПШТИНИ ДРУШТВА СРПСКИХ ДОМАЋИНА

Детаљи

Прегледано: 3009

     Друштво српских домаћина обележило 900 година од рођења Стефана Немање и 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша

Не скретати са светосавског пута

      Нићифор Аничић, председник Друштва српских домаћина: „Време у којем се налазимо је никад горе. Народ изгубио душу, наду и поверење, то је кобно. Никада нисмо могли поверовати да нам вође могу тако залутати. Не смемо се предати случају. Зато, драга браћо и сестре, с вером у Бога, са дедовским и прадедовским аманетом, напред, за спас Српства и Србије!"

      Друштвo српских домаћина, посвећено економском и културном развоју српског друштва, обнови националних, културних, социјалних и економских вредности, неговању култа рада, поштења, честитости, очувању идентитета и подстицању предузетништва, одржало је 9. новембра у Београду редовну Скупштину којој је присуствовало 127 од 140 делегата из Србије и дијаспоре, и којој је председавао прим. др Страин Шуљагић. Поред расправе о извештају о раду, који је једногласно усвојен и других организационих питања, одржана је и свечаност поводом два значајна јубилеја − 900 година од рођења Стефана Немање и 200 година од рођења Његоша − поводом чега су беседили Марко Поповић и Матија Бећковић.

С обзиром на то да је скуп одржан у времену када је српски народ оптуживан као кривац не само за ратове током 90-их година минулог века, већ и за Први светски рат, и када му се отима део земље и угрожава идентитет, присутнима се у првом делу седнице обратио председник Друштва, Нићифор Аничић.

Без корена нема ни нас

„Драга браћо и сестре, драги моји домаћини, срећан сам што могу данас да вас поздравим и освежим памћење на дела која смо учинили заједно за последњих једанаест година, али и како бисмо се осврнули како на наше постојање, рад и проблеме са којима се свакодневно сусрећемо, тако и на стање у ком се налазе наша држава и нација. Као што и сами знате, Друштво је превасходно оформљено да нам се нација врати својим коренима и својој вери. Народ који изгуби своје корене више и није народ. Народ који не поштује своју историју и споменике својих предака, то није народ. Наш народ и даље срља и губи се. Зато ми, који смо се под тешким условима борили за национални идентитет и дали обећање свом роду и један другом, да нећемо изневерити истину и Србију, данас можемо рећи да смо домаћини.
Домаћине, роде мој, лепо Ти је име! Мислим да је само реч мајка топлија од твог имена. Како је човеку када га неко ослови са 'домаћине', како мисли пролећу у његовој глави, како се у души рађа жеља да оправда то! Имао је право Марко Миљанов када је говорио „чојство је кад браниш другог од себе". Ја сам срећан и поносан са својим сарадницима – домаћинима, њиховим братским и искреним односом према мени и једних према другима. Дозволите ми, када говорим о том односу међу људима и према друштву, да се из дна моје душе захвалим мом сараднику од првог дана, брату Милети Бабовићу, генералном – легендарном − секретару Друштва.
Шта смо до сада учинили, то ћу препустити другим домаћинима да кажу. А шта нам је чинити? Никако не скретати са пута којим смо пошли – светосавског. Време у ком се налазимо је никад горе. Народ изгубио душу, наду и поверење, то је кобно. Не смемо се предати случају, сетимо се да је наш изборни војвода − жупан српских земаља, светли стуб православне вере, Стефан Немања − кукао што се Словени деле и нису сложни. Владика Раде, велики Његош, лелекао је што је сам и без игде икога. Како рече 'да зажали када би помогā'. Ја да умем, лелекао бих и дању и ноћу, пред српском Скупштином, преклињући владаре и посланике ненародне. Никада нисмо могли поверовати да нам вође могу тако залутати. После Другог светског рата комунисти су уништили село, где су постојале праве домаћинске породице. Уништена је вера у Бога, па је лако ђаволу владати ситуацијом.
Зато, драга браћо и сестре, с вером у Бога, са дедовским и прадедовским аманетом, напред, за спас Српства и Србије! Косово је окупирано. Браћи, мученицима на Косову и Метохији, морамо помагати морално и материјално. Као што сам и раније говорио, они су једини осведочене патриоте, лидери и елита Српства. Ако њих изгубимо, губимо и државу, губимо нацију, губимо своје достојанство. Ја Вас молим, браћо и сестре, свакодневно, свугде и на сваком месту, причајте о њиховом достојанству, и с тиме молите Бога за спас наше душе. Посебно признање за храброст и истрајност у Српству заслужују наша браћа Срби са Косова, који су показали да су, као што каже наша народна песма, кадри 'стићи и утећи и на страшну мјесту постојати'.
Нажалост, наши владари узели су себи за право да се могу разметати државом и нацијом као да је то њихова приватна прћија. Наша порука им је да приме к знању да не може тако даље. Што је још жалосније, ниједан политичар из владајуће коалиције нигде поносно не говори јавно о Српству и Србији. Као да Србија није њихова земља и да Срби нису њихов народ. Питам се, чега се они то стиде... Предака не сигурно. Него, нажалост, својим делима пљују по Српству, срам их било. Да ми је знати − када су у Скупштини гласали да су Срби геноцидни − како су моћ у себи имали да пљују на себе и на своје претке...
Стање јавних послова је лоше, не постоји јасан план изласка земље из кризе. За све важне одлуке у овој држави питају се странци. То не може на добро изаћи. Када се неко појави да пошаље часну поруку јавности и народу, као професорка Рајна Драгићевић, која је својим ученицима а будућим професорима одржала час и лекцију за њихов животни позив и животни пут, многе рђе су је јавно напале. Да су могли, избацили би је на улицу, као што су некад нељуди избацили Милунку Савић на улицу, тог српског племенитог хероја, а која је народу доказала да може часно и достојанствено да се живи и од чишћења железничке станице. Докле ћемо правити такве грехове незахвалности и чинити друге грехове, знајући да сваки грех мора да се испашта?
Крајње је време да се посветимо раду и стварању како бисмо се ослободили глупости, мржње, завидности, јер је рад врлина која оплемењује душу. Свесни смо да без племенитости у својој души не можемо ништа паметно учинити и постати домаћини. Приоритет нам је уводити младе у рад и било који посао, да бисмо их оспособили и да бисмо им помогли да се сами изборе за опстанак. Никакав посао није прљав када се ради часно и поштено. Када се суочимо са тешком истином и када видимо да немамо избора, рад је увек био излаз и право решење, како за појединца, тако и за нацију. Није сувишно рећи да је наше претке спасавала коприва да преживе глад. Знам да ће нерадници рећи да је ово друго време. Сигурно јесте друго време, које смо ми направили управо нерадом − време да не може бити горе!
Желим напоменути да ми многи пребацују да сам, када говорим и пишем, строг и радикалан. Не интересује ме радикалност, демократија, социјалисти, мени је важно и мене само интересује да говорим истину. Да је неким случајем Дачић социјалиста као ја, Србија би ишла сигурним путем. Нека о мени причају шта год хоће, само да не упропашћују Србију и не трују народну душу, ја ћу бити срећан и певати моје јадовничке песме. И даље ћу још више радити и давати где је потребно. Никада ме није интересовала фотеља или, не дај Боже, ма каква пљачка. Само сам срећан што Ви, браћо и сестре, моји домаћини, мене разумете.
Прегаоцу Бог помаже на махове, а само слога Србина спасава", закључио је на крају говора председник Друштва српских домаћина Нићифор Аничић.