Позив на протестну шетњу за одбрану Светих новомученика Јасеновачких
BY СТАЊЕ СТВАРИ ON 12. СЕПТЕМБРА 2023. • ( 4 )
Протестна шетња ће бити одржана у среду 13. септембра, на Дан светих новомученика Јасеновачких. Почетак је најављен за 11:55 часова испред зграде Владе Србије у Немањиној 11
Aутор: Сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац
Протестни скуп организује Друштво српских домаћина са националним организацијама: удружењима Крајишника – које представља пуковник у пензији Мирко Радаковић, преживела деца логораши Јасеновца Смиља Тишма и логора Јадовно Гојко Рончевић, уједно и директор Института Дијана Будисављевић, Удружење грађана Јадовно 1941. из Бањалуке и истоимено удружење из Београда, која представљају Душан Басташић и Момчило Мирић; Родољубиви сабор и Покрет српске саборности – проф. др Алек Рачић; Удружење Ко Нам Трује Децу – пуковник Зоран Јовановић; Удружење Стара Бежанија – председник Волга Илић које се стара о одржавању гробнице око 8.000 убијених у логорима Земун 1 и Земун 2 у време НДХ 1941-1944. – данас преименованог као Старо Сајмиште.
На скупу се очекује више од 100 учесника са транспарентима посвећеним подршци усвајању Резолуције о Геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ 1941-1945. – коју је 2021. поднела најстарија народна посланица и преживела девојчица усташког логора Јасеновац Смиља Тишма, и Захтев Влади Србије да се смене директор Дејан Ристић и председник УО Музеја геноцида епископ Јован Ћулибрк, који тенденциозно умањују број српских жртава у логору Јасеновац и уопште у НДХ као и против ревизионизма историјских чињеница о Геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у току Другог светског рата.Василије Крестић: Београдски ревизионисти историје спремни да прихвате да је у Јасеновцу пострадало највише 90–120 хиљадa
BY СТАЊЕ СТВАРИ ON 1. СЕПТЕМБРА 2023. • ( 24 )У Хрватској се на више страна истиче да су Срби и Српска православна црква коначно одустали од „српског мита од 700.000 српских жртава”O фалсификовању историје и фалсификаторима (1)Већ дуже време група српских историчарa залаже се за ревизију прошлости, посебно за ревизију почињеног геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској. Ова група историчара настоји драстично да смањи број српских жртава у читавој НДХ и у Јасеновцу. Она пориче досадашње процене да је у НДХ убијено око 700.000 људи и тврди да је убијено „свега” стотинак хиљада. Такве процене изричу се без доказа, игнорисањем многих прворазредних изворних података о броју жртава, као што су они хрватске комисије из 1945, у којој није било ниједног Србинa, или оних извора нацистичких генерала и високих политичких часника послатих Хитлеру 1942. и 1943. године. Занемарујући постојеће доказе историчари ревизионисти се у својим проценама ослањају на прорачуне појединих статистичара, или, што је још чудније, а са становишта научне методологије и здраве логике апсолутно неприхватљиво, на податке које су о броју жртава износили поједини јасеновачки логораши. Београдски ревизионисти спремни су да прихвате податак да је у Јасеновцу пострадало највише око 90.000 до 120.000 људи, и то само оних којима се зна име и презиме, чиме су се приближили званичним хрватскимпроценама. Тим поводом у Хрватској се на више страна истиче да су Срби и Српска православна црква коначно одустали од „српског мита од 700.000 српских жртава”.
Драго Пилсел: Мит о 700.000 убијених Срба у Јасеновцу руши баш СПЦ!
BY СТАЊЕ СТВАРИ ON 27. СЕПТЕМБРА 2021. • ( 16 )
Је ли укупни број убијених у Јасеновцу 83.145 или реалнијих 120.000, мање је сада битно. Врло је важно што СПЦ даје тако вриједан допринос повијесној истиниПознати хрватски новинар Драго Пилсел објавио је у колумни на свом сајту Аутограф.хр да је намера Српске православне цркве да оконча митоманске наративе везане за ЈасеновацПилсел преноси речи патријарха Порфирија из Јасеновца ”да се на мјесту усташког злочина нису састали да би се бавили бројкама, да бисмо се бавили доказивањем тко је коме више зла нанео”.Пилсел даље наводи:Ali ovo svjedočim: da je želja i namjera, ne samo episkopa pakračko-slavonskog Jovana Ćulibrka, da SPC okonča mitomanske narative vezane uz Jasenovac.Dan kasnije, u utorak 14. rujna, u Srpskoj pravoslavnoj općoj gimnaziji ”Kantakuzina Katarina Branković” u Zagrebu se s blagoslovom patrijarha Porfirija (koji je otvorio skup) još jednom, sedmi put, održao znanstveni skup ”Novomučenici: Poliperspektiva” i opet se pokušalo dati doprinos istini, prije svega onomu što se dogodilo u Jasenovcu u doba ustaške strahovlade. (…) Istina je, između ostalog, da će istraživački projekt koji episkop Jovan priprema u samom mjestu Jasenovac onemogućiti odnosno razotkriti djelovanje mitomana.To, uostalom, radi i Muzej žrtava genocida u Beogradu koji tijesno surađuje s vladikom Jovanom.Драго Пилсел се даље пита није ли контрадикторно да Вучић и Додик сарађују са СПЦ и епископом Јованом, а истовремено финансијски помажу Гидеона Грајфа, који непрестано понавља „митоманску тезу“ о 700.000 Срба убијених у Јасеновцу.Аутор подсећа и на трибину у Загребу на којој се владика славонски Јован осврнуо и на Гидеона Грајфа.Na jednoj od tribina u Privredniku u Zagrebu, vladika Jovan je kazao: ”Mi imamo sada slučaj revizionizma u Srbiji i u Republici Srpskoj koji je masivan s naše strane. To je podrška lažnoj priči s profesorom Gideonom Greifom, koji se pojavio u Srbiji. Svi znamo tko je, profesionalni historičari znaju tko je, svi znaju da je cirkus jer Greif već govori o 1.400.000 žrtava Jasenovca – znači, nije riječ ni o 700.000 nego o 1.400.000 – i nauka, struka šuti (…) Znači, postavlja se ozbiljno pitanje etike u struci historičara. Imamo državni projekt revizije u Srbiji, nemojmo se zavaravati, i struka se ponaša kao da se to dešava u nekoj drugoj državi… Kao što se svatko bori ovdje i negdje drugdje protiv toga da je Jasenovac bio nekakvo lječilište, mi smo dužni da se oglasimo i po ovoj stvari.”
Vladika Jovan ne jednom mi je rekao, čak i pred kamerama, da su i brojke srpskih mitomana ili hrvatskih revizionista iz Glasa Koncila – nemoralne brojke te da je dobro što su i stručnjaci Spomen-područja Jasenovac (SPJ) i Muzeja žrtava genocida iz Beograda stigli do približno sličnih podataka.Одбор Светог архијерејског Сабора СПЦ за Јасеновац препоручује текст Пилсел у закључку истиче вредан допринос СПЦ „повијесној истини“:Je li ukupni broj ubijenih u Jasenovcu 83.145, kako trenutno govore podaci SPJ-a, ili je brojka bliža onoj Muzeja holokausta u Washingtonu (realnijih 120.000), manje je sada bitno. Vrlo je važno što Srpska Pravoslavna Crkva daje tako vrijedan doprinos povijesnoj istini.
Ко је Драго Пилсел
Драго Пилсел рођен је 21. септембра 1962. у Буенос Ајресу у породици послератних хрватских и немачких исељеника. Дипломирао је машинство, новинарство и теологију (студије који је започео у Буенос Ајресу 1986. где му је професор био и садашњи Папа Франциско), а у Осијеку је магистрирао у области моралне и политичке теологије. Недавно је уписао докторске студије на Православном богословском факултету у Београду. У новинарству је пуних 40 година.У тексту који је написао за београдску Политику „Ја, син усташа, кажем вам – покајмо се и помиримо се“ навео је да му је отац био телохранитељ Анта Павелића у Буенос Ајресу, један деда усташа а други сарадник Гестапоа.У Хрватску се преселио у мају 1989. као припадник фрањевачког реда. Фрањевце је напустио почетком 1991. године, потом је прешао у ријечку богословију, коју је пак напустио крајем октобра исте године након погибије-нестанка млађега брата Бранка, припадника Хрватске војске, у близини острва Шипана (након размене ватре с патролним чамцем 178 Југословенске ратне морнарице), да би тада и сâм приступио Четвртој. бригади ХВ-а у Далмацији.
Пилсел је дуго активан на цивилној и политичкој сцени Хрватске и међу првима је проговорио о злочинима хрватских снага над преосталим Србима након „Олује”. Због тога је и постао члан Коалиције за РЕКОМ. Уредник је портала Аутограф.хр где наставља да пише седмичну колумну „Демокроација”, која излази без паузе од 1995. када је покренута у ријечком „Новом листу”. Уређује и теолошку библиотеку „Знакови времена” у издавачкој кући „Сyнопсис” (Сарајево-Загреб). Аутор је више књига међу којима је аутобиографски бестселер „Аргентински роман”. Живи и ради у Загребу.
Свети Синод без одзива на Апел српских интелектуалаца
Није случајно што Хрвати ликујући истичу да је и Српска православна црква „одустала од мита” о 700.000 убијених људи у НДХ. Ово чине зато што је истински предводник српских ревизиониста владика пакрачко-славонски Јован, председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, кровне установе која ради на смањивању српских жртава. Он не само да стоји иза таквих активности већ се истакао и упозорењем Србима „да добро вагају сваку реч о Степинцу” и његовим кривицама. Владику Јована су на поменуте функције поставили највиши органи Српске православне цркве. Врх наше цркве веома добро је упознат с његовом делатношћу. Повећа група српских интелектуалаца, незадовољна понашањем владике Јована због смањивања броја српских жртава у геноциду и с његовим изјавама које се односе на А. Степинца, обратила се 18. октобра 2019. Светом Синоду „Апелом за одбрану светих српских новомученика јасеновачких”, али се Св. Синод уопште није одазвао на тај апел.
Имајући у виду злонамерно фалсификовање историје које је дошло до изражаја у драстичном а научно неоснованом смањивању броја пострадалих Срба у НДХ, Одељење историјских наука САНУ и цела Академија су се у два наврата јавно обратили надлежним државним установама. Први пут учинили су то када је на положај директора Музеја жртава геноцида постављен Дејан Ристић, историчар који се никада није бавио проблемом геноцида и који за тај посао није био ни стручно нити научно оспособљен. Чим је засео у директорску фотељу изјавио је да ће наставити претходно усмерење Музеја, које је, под покровитељством владике Јована, као председника Управног одбора, већ увелико радило на смањивању броја жртава геноцида у Јасеновцу и Независној Држави Хрватске. То је био непосредни повод да се Одељење за историју САНУ и Академија обрате Министарству културе и уложе неку врсту приговора што се тако важна национална установа поверава нестручном лицу, које је, уз то, на самом почетку посла јасно изјавило у ком правцу ће руководити Музејом. Министарство културе се оглушило о представку Академије, не удостојивши је ни потврде да је примило њен допис. Историчари Одељења историјских наука и САНУ у целини такав поступак Министарства културе оценили су као елементарни недостатак културе. Схватили су да су надлежно министарство и држава сагласни са политиком владике Јована и директора Ристића кад је реч о смањивању српских жртава почињених геноцидом.
Други пут Одељење историјских наука и САНУ обратило се Министарству културе, Министарству просвете, председнику Републике Србије и патријарху Српске православне цркве поводом споразума који је бивши министар Бранко Ружић потписао с директором Ристићем, а односило се на „учење о геноциду почињеног над Србима”. Тим споразумом министарство је овластило Музеј жртава геноцида да обучава наставнике и професоре историје у основним и средњим школама о томе шта је геноцид. Ристић је убедио министра да „ђаци у основним и средњим школама данас знају врло мало или готово ништа о геноциду почињеном на територији Независне Државе Хрватске”, […] „а да наставници имају дилему како да ову деликатну материју приближе дечјем узрасту, што би трeбало да буде исправљено”. На семинару који ће организовати Музеј наставници ће, по Ристићевом исказу, бити упознати „са тим шта значи термин геноцид, који су геноциди почињени у Другом светском рату на територији Независне Државе Хрватске, и нарочито над Србима, какав је био карактер тог геноцида, који су узроци, какав ток, а какве последице, у којим је логорима спровођен […]”. Осим тога, „после тематских предавања, уследиће радионице са полазницима, у којима ће бити коришћена савремена научна сазнања. Наставници ће бити обучaвани како да децу, зависно од узраста, упознају са бруталношћу, масовношћу, организованошћу и територијалном распрострањеношћу геноцида у НДХ, као и о логорима, укључујући најпознатији, онај који је постао синоним страдања – Јасеновац, затим како да организују посете стратиштима, сусрете са преживелима, искористе документарне програме […]”. Најзад, „кроз реализацију, посебно заинтересовани наставници, они који се истакну, похађаће и следећи круг семинара, дводневних. Ту ће стећи вештине да и сами, уз подршку стручњака Музеја, могу да реализују овакве семинаре, односно обучавају колеге”.
Изузетно комплексна и деликатна тема
У образложењима програма речено је и то да је „за наставнике који се буду пријавили, у уводном делу програма обуке наведено […] да геноцид који је над Србима извршила хрватска држава на целокупној њеној територији током Другог светског рата, представља изузетно комплексну и деликатну тему за подучавање ученика основношколског и средњошколског узраста”. Штавише, „наставници историје неретко се устручавају да са ученицима детаљније обрађују ову тему на часовима, јер нису сигурни да су са њом довољно упознати, односно да су оспособљени да је на прави начин подучавају […]. Знања о тој теми претежно су стекли током иницијалног факултетског образовања и често не познају новије резултате историографских истраживања. Поред тога, реч је о теми о којој у јавности повремено круже непроверене информације које изазивају забуну и код самих наставника. Подучавање о геноциду над Србима у НДХ, као и о другим ратним страдањима, често је фокусирано на представљање историјских података и недовољно усмерено на унапређивање критичког мишљења ученика и развијање емпатије према жртвама. Отуда је циљ предложеног програма да развија компетенције наставника за поучавање о теми геноцида над Србима у НДХ, уз коришћење кратких прича, аудио-визуелних материјала и изложби, као и да им помогне да стекну вештине хоризонталног повезивања наставних садржаја из различитих предмета који се дотичу геноцида. Примарну циљну групу чине наставници историје у основним школама, гимназијама, средњим стручним школама и средњим уметничким школама.”
Шта заправо хоће српска држава?
„У мноштву сличних питања посебну тежину има неизвесност о доследном ставу српске државе према једној од најболнијих тема из националне историје. Јер, док се јавност у Србији с једне стране учестало обавештава о потписивању споразума о сарадњи између Музеја жртава геноцида и других установа културе у Републици Србији, с друге је збуњена ставом који Ристић, директор Музеја, има према броју српских жртава, због чега се у српском друштву сматра једним од оних историчара који се истовремено залажу и за њихово поштовање и за смањивање (?!). Шта српска држава доиста хоће када је у питању култура сећања нејасно је и из чињенице да се на челу Управног одбора Музеја жртава геноцида и Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве налази епископ пакрачко-славонски Јован, који свесрдно подржава тенденцију умањивања броја жртава НДХ, релативизујући притом одговорност надбискупа Алојзија Степинца. У исто време, епископ Јован је на једној јавној трибини увредљиво говорио о Гидеону Грајфу, израелском историчару и аутору тротомне монографије о Јасеновцу, чије је објављивање подржала српска држава. Његовим неодмереним изјавама припадају и оне у којима тврди да се на факултетима не дају теме из историје Другог светског рата, превасходно његовог најболнијег дела, везаног за злочине и жртве. Такве тврдње у потпуној су опреци с чињеницом да је само у последњој деценији на Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду о Другом светском рату одбрањено више завршних мастер радова и докторских дисертација које су нужно укључивале истраживање страдања српског и других народа. Штавише, у Музеју жртава геноцида запослена су двојица колега, који су у својим докторатима пажљиво проучавали злочине над Србима на Косову и Метохији и структуру жртава партизанских јединица.
„Због свега наведеног, као и због низа сродних проблема и питања, верујемо да су и научностручна јавност и друштво у целини веома често суочени са недоследношћу надлежних установа, институција и органа власти, те да имају право да захтевају разјашњење о принципијелном ставу и политици српске државе према страдању српског народа у ратовима који су претили његовим затирањем. Самим тим и према начину на који ће геноцид над Србима и другим народима у Југославији бити истраживан и представљан.”
Они којима су се својим писмом обратили историчари Одељења историјских наука САНУ и целокупна Академија нису нашли за потребно да одговоре, иако су директно позвани да то учине. Позиву се одазвао само вршилац дужности Министарства просвете господин Ђорђe Милићевић, али од њега Академија није добила одговор на постављена питања која се тичу геноцида, већ само уопштена обавештења о томе какви су програми, планови и циљеви тога министарства. И у овом као и у многим сличним случајевима ћутање је врста одговора. Прозвани су показали да Академија и њени чланови не заслужују њихово поштовање, а да они који раде на смањивању српских жртава геноцида не раде ништа што није у сагласности с њиховим погледима. Јавност треба да зна да је највиша научна установа Србије, кад је реч о проблему геноцида почињеног над Србима у Јасеновцу и у читавој НДХ игнорисана, а ћутањем пружена је подршка фалсификаторима наше историје.
Неколико речи нужно је рећи и о начину и методу рада у ширењу фалсификаторских намера. Доказа за своје намере о смањивању броја жртава геноцида фалсификатори немају, а тешко је веровати да ће их и пронаћи. Доказе који постоје, а њиховим настојањима не иду у прилог, како је већ речено, они игноришу, али зато упорно и агресивно траже да се верује њиховим оценама и проценама. У јавности се представљају као велики стручњаци за геноцид, а мало је међу њима оних који стварно имају значајније научне радове о тој теми. Ристић нема баш ниједан, а владика Јован има само једну одавно превазиђену библиографију радова о геноциду. Ауторитативно наступају зато што иза њих стоје наша држава и наша црква. Због те подршке имају више него добру медијску прођу, како у владајућим, тако и у опозиционим западноевропски опредељеним медијима. Њу обилато користе и њеним посредовањем шире своје фалсификаторске идеје којима узнемиравају, трују и вређају не само жртве геноцида већ и њихове живе саплеменике. Према неистомишљеницима, према онима који се не слажу с њиховим ставовима и нимало часним намерама, они су нетрпељиви, безобзирно оштри и до милитантности искључиви. Циљ им је да увредама, нимало бираним речима и омаловажавањем ућуткају све који нису спремни да се сагласе с њиховим ставовима. У том погледу добро може да послужи случај с професором Гидеоном Грајфом. Као странац, као израелски историчар, он је, на основу обиља веродостојних извора и импресивног обима релевантне литературе, написао волуминозну монографију Јасеновац ‒ Аушвиц Балкана. Српским фалсификаторима историје геноцида засметале су Грајфове бројке о пострадалим Србима, које су далеко веће од њихових процена. Ту књигу антологијске вредности и значаја и њеног аутора владика Јован окарактерисао је, за једног епископа, нимало бираним речима. Грајфа је почастио изјавом да је циркус. Занимљиво је да је професор Грајф, који је за владику Јована циркус, за ту књигу награђен Златном медаљом за заслуге Србије, за изузетну и несебичну посвећеност у области истине о страдању српског, јеврејског и других народа током Другог светског рата. Међутим, нешто касније истом наградом награђен је и Музеј жртава геноцида па се поставља питање иза кога и иза чега стоји држава својим наградама кад је реч о лауреатима антиподних ставова?
Јасеновац у псевдополитичке сврхе
BY СТАЊЕ СТВАРИ ON 31. АВГУСТА 2023. • ( 13 )
„Стање ствари“ доноси цело недавно обраћање епископа славонског Јована на тему Јасеновца
Не постоји државна политика Србије или Српске за ревизију историјских чињеница
Владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) изјавио је да никада није постојала државна политика Србије или Републике Српске да се изврши ревизија било каквих историјских чињеница, па тако ни у вези са Јасеновцем.
Одговарајући на питање новинарке ТВ Прва шта је тачно мислио изјавом да држава Србија стоји иза преувеличавања српских жртава у Јасеновцу, епископ Јован је рекао:
„Као и све друго, Бог све окреће на добро, па ће и ови отворени разговори – колико год они били жучни – кренути на добро. Наиме, то што сам рекао било је 2019. године и било је то у једном затвореном кругу, приликом гостовања београдског Института за савремену историју у Загребу. Те 2019. године ви сте на сцени имали једну парадржавну иницијативу која је на сваки начин била у супротности са Музејом жртава геноцида, чији сам ја председник Управног одбора, који је државна институција која се бави овом темом – јединствена таква, нажалост основана тек 1992. и донедавно, нажалост, недовољно подржана од стране државе, посебно Министарства културе. А 2019. сте имали парадржавну иницијативу која је себе представљала као државну, препознатљиву по ангажману израелског историчара Гидеона Грајфа, која је на један потпуно – како бих рекао – потпуно опасан начин користила тему Јасеновца искључиво у псевдополитичке сврхе. При томе је човек који је изабран да носи ту иницијативу, да је представља пред светом, да он буде лице српског страдања пред светом је човек који је у својим институцијама, у Израелу, у међународној научној јавности био прокажен. Наиме, Гидеон Грајф је стручњак за једну малу област унутар Аушвица, о простору бивше Југославије не зна апсолутно ништа нити се потрудио да то упозна… Кад је говорио у Скупштини Србије, он је три пута помешао Славонију и Словенију. Активност те парадржавне групе, која је себе представљала као државну, довела је до тога да су се све светске организације које се баве темом холокауста и геноцида дигне на ноге, почевши од Јад Вашема, израелског Министарства спољних послова, центра Симона Визентала у Јерусалиму, Одељења за питања холокауста Уједињених нација, Међународне алијансе за сјећање на холокауст, значи – све те организације, умјесто да буду подстакнуте да говоре о Јасеновцу, српском страдању, о страдању на простору НДХ и уопште на страдању на простору Краљевине Југославије, оне су се окренуле против нас и – замало – да будемо стављени на листу ревизионистичих држава. Ја сам тада, 2019. године, на том додуше затвореном скупу реаговао, као председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, реаговао сам љуто, наравно, јер сам имао још 101 разлог да будем љут, и морам рећи да је та реакција уродила плодом и морам рећи да је данас – након тога што се предсједник Републике Србије г. Александар Вучић укључио коначно, хвала Богу, у то питање – ситуација потпуно другачија. Након једног значајног састанка 2021. године, на коме су били председник државе, патријарх српски, директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић, усаглашени су ставови и направљени конкретни планови које видите ових дана. Значи, Музеј жртава геноцида је у кратком периоду утростручен, он је иначе институција која има огромну међународну тежину, међународни кредибилитет. Припрема се један велики Меморијал у Београду, коначно је покренут Меморијал у Доњој Градини…
Знамо да сте много урадили на подизању уништених српских кућа, спасавању болнице у Јасеновцу, да чините добре ствари на очувању културе сећања. Да ли мислите да се Срби Јасеновца сете само на велике дане?
– Ја бих волео да га се сете макар и на те велике дане. Двадесет други април је званично, законом, установљен Дан сјећања на жртве холокауста, геноцида над Србима и антифашистичке жртве. Шта се дешава у Србији на тај дан?! Шта се дешава у Републици Српској на тај дан?! Где су улице посвећене јасеновачким жртвама? Где су храмови посвећени јасеновачким новомученицима? Ко служи обавезни парастос, који је обавезно прописан 22. априла? Нарочито укључујући те моје веселе критичаре, ко од њих осване било где 22. априла? Него, да пређемо на лепше ствари…
Да ли је важно да сазнамо тачан број жртава?
– Наравно да је важно да се сазна, али ви знате да је 1948. године у Европи је завршена прелиминарна процјена броја жртава, одмах послије тога су основани институти који су 40, 50 година радили, па до дана данашњег раде, на темељном установљавању и броја и природе логора, и природе злочинаца и природе жртава. Најчувенији такав институт је свакако Међународни институт за проучавање холокауста у Јад Вашему, у Јерусалиму, што је моја кућа у којој сам радио осам година и данас сам, наравно, њихов активни сарадник.
На основу свих сазнања, у шта ви верујете? Колико је жртава заиста било?
– Ја вам само то говорим, да ми скоро ништа нисмо урадили да би до тог броја дошли.
Једном сте изјавили да је Јасеновац наше Косово?
– То је друго, наше ново, Косово. Нисам ја то изјавио, ја сам само пренео мишљење владике Атанасија, и заиста то су два крила нашег идентитета, од Косова поља до Јасеновца. Владика Атанасије је дао диван наслов то јој својој првој књизи која је говорила о томе – Од Косова до Јадовна.
Хвала вам, владико.
– Ево ја да вас позовем, 2. септембра као и сваке године обиљежавамо мученике Јасеновца, у Јасеновцу, дођите да видите како се гради манастир, долази нам тог дана и Његова светост патријарх српски, долази нам и митрополит будампештанске руске цркве митрополит Иларион (Алфејев), једна од најзначајнијих личности у православном свету данас, а посебно ће бити радосна ствар што ћемо тај дан отворити једину библиотеку на свету чија је тема Други светски рат у Југославији и зваће се Истраживачка библиотека Јасеновац, она је основана у обновљеној српској школи у Јасеновцу, део је манастира и дар је РС и г. Милорада Додика.
Епископ славонски Јован: Ревизионизам у Србији и РС – подршка лажној причи професора Грајфа o 1.400.000 жртaвa Jaсeнoвцa
BY СТАЊЕ СТВАРИ ON 8. ОКТОБРА 2019. • ( 8 )
Сви знaмo кo je, прoфeсиoнaлни истoричaри знajу кo je, сви знajу дa je циркус, jeр Грајф вeћ гoвoри o 1.400.000 жртaвa Jaсeнoвцa, рекао епископ славонски
