О МИЛУНКИ САВИЋ

Детаљи

Прегледано: 3287

Сељанко из Шумадије,
девојко невиног срца
и челичних ногу
што крену у поход Солуну,
као у сватове,
недара пуних хладних бомби
уместо момачких руку.
Косу си своју у врбак бацила,
врелину сузе у појас заденула,
грумен земље уз пољубац попила,
шајкачу ставила себе Милуном назвала.

Многе заставе спустише
копља пред твоје ноге.

Вранци разиграни,
под твојим вођством
прекрише телима бојна поља.

Ратнице у мушкој одори
са лицем блажене светице,
тумараш улицама Београда.
Беле ти се бисери старости у коси.

Леђа ти повијена под огртачем
бременитих подвига и година.

Ноге отежале од ходања
по беспућу Кајмакчалана.

Док очи милују реке слободе
што потекоше из твојих ушћа,
осушене, квргаве руке
након дугог војевања,
грле градско сметлиште.

Градске кафане и метла у руци
посташе твоје уточиште.

Колико је пијанаца
пљунуло на тебе?

Колико те господе заобиђе
са гађењем и страхом?

Колико њих је знало да херој
хода у дроњцима старице,
са чијих се усахлих груди,
смеши ордење храбрости?

Сељанко из Шумадије,
девојко невиног срца
и челичних ногу што крену
у поход Солуну, као у сватове!

НА ВЈЕКИ ТИ СЛАВЕ УСНУЛЕ ГЛАВЕ,
БЛАГОСЛОВЕНЕ РУКОМ СВЕТОГА САВЕ!

Аутор, Слободанка М. Антић