О МИЛУНКИ САВИЋ

Детаљи

Прегледано: 3287

      Милунка Савић, је била најодликованији војник Првог светског рата. Имала је две Легије части, две Карађорђеве звезде, Француски ратни крст са златном палмовом граном - уручио јој га је лично Гепарт, скинувши свој и дајући јој га док је лежала у болници у Бизерти. Карађорђева звезда се добијала за десет доведених Бугара. Милунка држи својеврстан рекорд у српској војсци, са заробљених 103 Бугарина и 20 Шваба.

     Када је почео Балкански рат 1912. прерушила се у мушко да би од мобилизације заштитила брата и отишла као регрут Милун на фронт- у рат је пошла уместо млађег брата, да се „не би кућа затрла". Била је бомбаш и јуришник. Преживела је девет рањавања, албанску голготу, опоравак на Крфу, а у бици на Црној реци заробила 23 бугарска војника.
     Ова хероина је после Првог светског рата радила као шваља у фабрици војних униформи, била је куварица, а од 1927. године и чистачица у Хипотекарној банци у Београду, како би прехранила породицу. Осам година касније је унапређена - постала је чистачица канцеларије директора банке. Од злобних чиновника је добила оцену 3 за свој рад „надничара". Французи су јој нудили кућу, да јој школују децу и да има пензију каква доликује носиоцу Легије части, али она није желела да напусти Србију. На Дан победе, 12. новембра 1918, на свих пет континената, постројено је седам милиона војника и прочитана похвала (преведена на више језика) Милунки Савић, као најодликованијем војнику Првог Светског рата. „Оријент експрес" први и једини пут је каснио из Београда 1928, управо због Милунке, и то по налогу француског амбасадора, који није желео да крене без ње, па су је чекали да се спакује. Милунка је често говорила да је од оца Раденка научила да се бори за живот, а не да убија непријатеље. Зато је у рату и заробила велики број страних војника. Изнад свега је волела правду. Сељаци из околине Рашке су се једном жалили да њен рођак има коња који гази њихове усеве. Опоменула је рођака да веже „шарца". Он јој је одговорио да је коњ неукротив. Милунка је извадила пиштољ, убила коња и решила проблем са сељацима. О Милунки Савић, српској хероини и њеним подвизима знали су наши Солунци и народ је причао међу собом. Солунски фронт и солунци, због тадашњег заједништва , пали су, заједно са шајкачом, брзо и задуго у потпуни заборав.

Сељанко из Шумадије,
девојко невиног срца
и челичних ногу
што крену у поход Солуну,
као у сватове,
недара пуних хладних бомби
уместо момачких руку.
Косу си своју у врбак бацила,
врелину сузе у појас заденула,
грумен земље уз пољубац попила,
шајкачу ставила себе Милуном назвала.

Многе заставе спустише
копља пред твоје ноге.

Вранци разиграни,
под твојим вођством
прекрише телима бојна поља.

Ратнице у мушкој одори
са лицем блажене светице,
тумараш улицама Београда.
Беле ти се бисери старости у коси.

Леђа ти повијена под огртачем
бременитих подвига и година.

Ноге отежале од ходања
по беспућу Кајмакчалана.

Док очи милују реке слободе
што потекоше из твојих ушћа,
осушене, квргаве руке
након дугог војевања,
грле градско сметлиште.

Градске кафане и метла у руци
посташе твоје уточиште.

Колико је пијанаца
пљунуло на тебе?

Колико те господе заобиђе
са гађењем и страхом?

Колико њих је знало да херој
хода у дроњцима старице,
са чијих се усахлих груди,
смеши ордење храбрости?

Сељанко из Шумадије,
девојко невиног срца
и челичних ногу што крену
у поход Солуну, као у сватове!

НА ВЈЕКИ ТИ СЛАВЕ УСНУЛЕ ГЛАВЕ,
БЛАГОСЛОВЕНЕ РУКОМ СВЕТОГА САВЕ!

Аутор, Слободанка М. Антић