ДРУШТВО СРПСКИХ ДОМАЋИНА ЈАВНИМ ЧАСОМ ИЗ ИСТОРИЈЕ У ТЕКЕРИШУ ОБЕЛЕЖИЛО 101. ГОДИШЊИЦУ ОД СЛАВНЕ ЦЕРСКЕ БИТКЕ

У Текеришу код Лознице на Преображење Господње 19. августа 2015.год. обележена је "Часом историје" 101. годишњица Церске битке, у којој је српска војска извојевала једну од највећих победа у Првом светском рату.

 

Жеља је Друштва српских домаћина да развијају земљу у којој ће историјски корени и вредности народа бити платформа на којој ће израстати честити и часни људи, достојни наше прошлости, наше историје и наше традиције, рекао је примаријус др Страин Шуљагић.

 

Друштво српских домаћина тим поводом је испред Споменика церским јунацима организовало јавни "Историјски час" коме је присуствовао народ Јадра, Поцерине, Рађевине, Мачве и свих других делова Србије и српских земаља, и представници Одбора из Сомбора, Апатина, Новог Сада, Кикинде, Вршца, Лознице, Бијељине, Херцеговине, Пожеге, Горњег Милановца, Ариља, Ужица, Бајине Баште, Пријепоља, Београда, Чукарице, Подгорице, Владичиног Хана и Врањске Бање.

 

- Све вас поздрављамо у име Друштва српских домаћина на овом великом и узвишеном историјском месту. А посебно поздрављамо Момира Вуксановића, председника Српског националног савета из Подгорице и Црне Горе, нашег брата из Друштва српских домаћина, и такође нашег уваженог и великог академика, професора Василија Крестића, најбољег познаваоца српско-хрватских односа у последњих неколико векова, рекао је водитељ програма Горан Средојевић.

 

Он је подсетио присутне да је Друштво српских домаћина поред других својих активности било покровитељ и организатор и централне манифестације обележавања Стоте годишњице ослобођења Старе Србије 2012. године у Пријепољу, а прошле године се активно укључило у обележавање још једног великог националног историјског јубилеја – Стоте годишњице Церске битке.

 

- Друштво српских домаћина је за ту прилику финансирало комплетну реконструкцију и обнову овог Споменика церским јунацима у Текеришу, као и израду две нове бисте – краљу Петру Првом Карађорђевићу, ослободиоцу, и краљу Александру Карађорђевићу, ујединитељу. Међутим, ми сматрамо да не треба на томе да станемо. Желимо да овај обновљени Споменик церским јунацима у Текеришу буде место националног ходочашћа. И стога смо покренули иницијативу за одржавање културно-историјске манифестације "Час историје", која треба да постане традиционална и подстиче интересовања свих, а посебно студентске и школске омладине за националну историју и српски језик, нагласио је Горан Средојевић.

 

Примаријус др Страин Шуљагић, потпредседник Друштва српских домаћина, одржао је тим поводом пригодну беседу.

 

- Драга браћо и сестре, драги пријатељи, драга децо! Обраћам вам се са овога светога места у име Друштва српских домаћина са жељом да вас информишем да покушавамо на разне начине да зауставимо одумирање наших највећих вредности у таласима европских интеграција. Ми српски домаћини нисмо људи који желе да живе на изолованом острву, ми смо потомци славних предака који су овде својим животима зауставили Аустроугарску монархију и показали целом свету да је у Србији слобода изнад живота, изнад свих других вредности које човек може да стекне у свом животу. Дакле, у Србији не треба да се делимо, јер ако смо сви ми Срби, ми смо онда сви потомци неких ослободилаца. Данас овде међу вама нема сигурно никога ко није потомак некога свога славног деде. И нека ми буде опроштено што ћу рећи, ја се данас овде појављујем са именом човека који је рањен на овоме месту а свој живот је завршио у Јонском мору. Поред мене је дечак који исто тако носи његово име.

Дакле, жеља је Друштва српских домаћина да развијају земљу у којој ће историјски корени и вредности народа бити платформа на којој ће израстати честити и часни људи, достојни наше прошлости, наше историје и наше традиције. У томе смислу прошле године на Вуковом сабору у Тршићу ми смо покренули иницијативу да покушамо као Друштво да анимирамо све оне људе који не мисле много о томе, да је неопходно да деца у своме узрастању од средње школе до универзитета овде на славним местима Цера и Поцерја зарад едукације присусутвују јавним часовима историје. Ако је историја учитељица живота, онда не можемо имати генерације достојне наше историје и наших предака, достојне српског имена и српског садржаја, које се не поклањају српским жртвама за слободу.

Ми Срби можемо да се поносимо диљем Европе, јер градили смо Европу када су неки били растурена племена. Данас нам се поставља услов – ако хоћемо да будемо Европљани, треба да заборавимо своју прошлост. Нећемо је заборавити!

Драга децо, са цветом у руци поручите онима који су овде „пали“ да у вама куца срце њихових стремљења и њиховог пута.

Слава нашим славним прецима!

 

Потом је проф. др Мира Радојевић, предавач на Филозофском факултету у Београду, одржала историјски час на коме је беседила под насловом „Патриотизам и јунаштво српског народа у Првом светском рату“.

 

- Поштовани домаћини, драги пријатељи! Захваљујем што ми је дата могућност да данас будем овде и одржим један историјски час. Надам се да ћу у овом ограниченом времену успети да кажем нешто што ће бити вредно памћења и што ће подстаћи младе генерације на даље проучавање наше славне историје.

Кажем то због тога што мислим да је идеја да се одржавају овакви јавни часови заиста добра, јер пре неколико месеци током последњег Сајма књига у Београду, један од учесника јавне трибине иначе такође колега историчар, нажалост доктор наука, рекао је да не види разлога да деца у Србији, средњошколци и студенти, морају по сваку цену да знају шта је Мачков Камен, Гучево, шта се десило на Церу или на Колубари.

С обзиром да дубоко верујем како је неговање традиције и сећање на прошчост и претке не само дуг историчара и део културе сећања него и цивилизацијски дуг, размишљам сасвим супротно.

Ми две године уназад обележавамо стогодишњицу почетка Првог светског рата. Некако је средиште интересовања историчара, с обзиром на оптужбе које су се чуле пре свега из стране историографије да је Србија најодговорнија за избијање до тада највеће светске ратне катастрофе, било сконцентрисано да доказивање да Србија није желела рат, да није била спремна за њега, и да отуда није постојао ни један разуман разлог да га она изазове. У том контексту истицани су заиста изузетно важни разлози – да је Србија после Балканских ратова била војно исцрпљена, да рањеници још нису били залечени, да је оружје било истрошено, да су финансије биле на нули, да се Србија све више морала задуживати код својих потенцијалних и будућих савезника. Истовремено, то су били и разлози са којима је рачунала и Аустроугарска, сматрајући да је рат  против Србије који је њој био потребан да би доказала престиж велике силе у Европи и свету, бити веома брзо завршен једном изузетно важном офанзивном операцијом, а истовремено да ће с обзиром на оно што је она памтила Србији после Куманова и Брегалнице када је, како је један савременик записао, „Беч рикнуо од бола“, добити прилику да изврши казнену експедицију већ у пролеће 1914. године. И отуда рат који је почео крајем јула те исте године, не треба да посматрамо само као део војних операција у Европи тога времена, него и као жељу да српски народ буде колективно кажњен. Десило се, међутим, нешто сасвим неочекивано, не само за Аустроугарску него и њене савезнице, за готово целу Европу и свет. То је управо оно чега се Аустроугарска највише плашила, односно велика снага морална те мале Моравске краљевине, како се говорило у Бечу.

Аустроугарски аналитичари су, управо зато што су покушавали да открију шта је узрок аустроугарског страха да се толико плаши мале Краљевине Србије, истицали вредност народне династије која није била доведена са стране, него је дисала истим дахом са својим народом. Затим, једно заиста ванредно искуство српске нације какво је ретко која друга имала у Европи и у свету, а које је потицало од тога  што су упоредо са ослободилачким ратовима започетим обновом српске државности

1804. године вођени и битка за демократију и за једно потпуно слободно друштво. И отуда је тај човек у Србији, који је ускоро добио мобилизацијски позив мада се у војне јединице јављао и без њега, био свестан да брани не само границе него и своје место под сунцем, свој мали сељачки посед и истовремено био свестан да се ради о бити или не бити. И при томе човек који је током претходног искуства био навикнут да буде питан о ономе што се дешава у држави, и који је био свестан да је његов ужи, мали интерес истовремено био и државни интерес. Такође, Аустроугарска је превидела колико су српски борци били прекаљени током Балканских ратова и да је управо током ослободилачке мисије Краљевине Србије стасао један официрски кадар који је задивио целу Европу.

Церска битка се завршила, као што знамо, 20. августа 1914. године, целокупне операције четири дана касније на велику славу српског оружја. Да поменемо, ето, и те податке, мада су они често, како кажу историчари, непоуздани. Али у овом случају верујеемо да заиста располажемо истинитим подацима. Они нам говоре да је српска војска у тих неколико дана изгубила 16.500 војника, и око 260 официра, што је био изузетно велики губитак. Међутим, у тих неколико дана она је успела да из строја избаци око 23.000 аустроугарских војника, да зароби око 4.500 униформисаних непријатеља и веће количине оружја и муниције. Тиме је српска војска стекла изузетно самопоуздање, што је важније од свега. Српска војска увидела је да може да се носи са далеко надмоћнијим непријатељем. Отуда је та прва велика победа у Првом светском рату, и прва савезничка победа, био онај догађај који је одјекнуо широм света. Убрзо потом, у Србију су поред постојећих дипломата почеле да долазе и многе мисије – хуманитарне највише, ратни дописници и криминолози који су желели на лицу места да се увере шта се то десило у Србији.

Оно што се може прочитати из њихових ратних извештаја и аналитичких докумената које су писали аустроугарски војници говорило је о томе да се аустроугарска армија у Србији није срела са неколико наоружаних дивизија, него са мобилисаним народом. Јер, Србија је за релативно кратко време, мобилишући узраст од 18 до 55 година, успела да добије „војску“ од 83 посто таквих својих становника. Отуда се може говорити не о мобилисаним војницима, него о мобилисаном народу који је здушно бранио своју Отаџбину.

Један савременик је забележио да су се у бици на Церу, заједно на истом плану, у једној слици, нашли сви заједно – доктори са Сорбоне, Нушићеви светски капетани, надрилекари, паланачки адвокати, сељаци, школовани официри и многи  други који су живели у Србији тога времена, да сви заједно са оно мало оружја , униформама које су имали, са белим сељачким кошуљама на плећима и сламнатим шеширима, заједно туку царску војску. И Беч је још једном рикнуо од бола. А они странци који су се у то време налазили у Србији, били су задивљени храброшћу српског народа, храброшћу српског војника. Како је рекао један британски пуковник, на почетку борби српски војници су најчешће изгледали као „банда одрпанаца“, најчешће без комплетне војничке опреме. Али, како је истакао, била је то изванредна пешадија. Без обзира на способност њених официра, ти су војници, истакао је још једном, за разлику од руских војника који су такође гинули са неком врстом презрења смрти, били уверени да знају за шта се боре и гинули са свешћу. Показивали су самоиницијативу, предузимали акције и без наредбе, држали сваку тачку коју је требало задржати, по било коју цену. И још више, оно што је задивило све њих, тај народ који је преживео једну незамисливо сурову казнену експедицију, у којој није било милости, с обзиром да су наредбе аустроугарских команданата утицале на то да сви људи у Србији буду третирани као потенцијалне комите, јер су шајкача, опанци и народна ношња третирани као нека врста комитске униформе, што је давало оправдање аустроугарским војницима да сурово поступају са сваким заробљеним сељаком, женом или дететом. Међутим, иако је казнена експедиција била таквих размера и таквих садржаја да је после тога, како је написао Џон Рид, Србија представљала земљу пустоши или земљу страха, или како је рекао Анри Барби – народ у Србији био је полудео од ужаса и страха, јер се у својој историји која је до тада била исправна и није познавала такву врсту злочина, суочио са нечим што је било изван цивилизацијских норми и чије је страдање подсећало на библијске размере.

Упркос томе, српски народ је извојевао још једну победу. Није се светио свом пораженом непријатељу. Они који су долазили у Србију могли су да примете да су српски официри, који од 1912. године нису скидали униформу, и живели животом обичних војника, толико благородно понашали да су својим заробљеним противницима, аустроугарским часницима, дозвољавали да задрже своје пушке, као симбол војничке части. А потом, оних 70.000 заробљених аустријских војника, колико их је у Србији било до краја 1914. године, били су третирани не као они који су доскора вршили нечувено насиље над српским становништвом, него као противници. И отуда је један од британских дипломата и америчких, Чарлс Вопитска. Могао да забележи да је то нешто нечувено у европској историји, и да заробљени аустроугарски официри живе боље него што живи просечан српски сељак у тој земљи која је била земља смрти. Истовремено, поред велике храбрости и милосрђа српског војника и његове националне свести која му је омогућила да изврши свој, написао је Драгољуб Јовановић, учесник свега тога, свој највећи скок у дотадашњој историји свестан да се бори не само за опстанак под сунцем него за будућност српске нације, тај исти народ је извојевао још друге велике победе. Не само што је неколико месеци раније одбио један сраман ултиматум, него се по цену раскида са својим савезницима супротставио жељи сила антанте, пре свега царске Русије, да се Бугарској зарад уласка у рат на страни Антанте уступи оно што је добијено у Балканским ратовима. Легендаран је и заиста поучан одговор Николе Пашића: „У том случају ми ћемо бити и против наших савезника“!

Према томе, један рат који је почео са жељом и са уверењем Аустроугарске да ће кратко трајати, да ће се завршити са тешким сломом победничке српске војске из Балканских ратова и колективним  кажњавањем српске нације, у суштини се завршио њеним великим моралним победама. Не само војничким. Одбијен је ултиматум, извојеване су прве велике савезничке битке, од којих је заиста тешко рећи која је значајнија, и после којих је у јесен 1914. године војвода Радомир Мишић заиста могао да каже – у Србији нема више непријатељских војника осим заробљеника. И те велике дипломатске победе, показујући да је спреман да се супротстави не само центарлним силама него и својим савезницима.

То су само неки кратко изложени разлози због којих ја верујем да нашим прецима дугујемо сећање, да им дугујемо поштовање и захвалност, а истовремено из њиховог примера и онога што су нам они оставили у наслеђе имамо прилику да много тога научимо и барем да се трудимо да их не осрамотимо у овом времену које нам даје мало наде, а много више магле и неизвесности. Али, имамо и неке темеље на које можемо да се ослонимо и претке од којих можемо много да научимо. Зато и мислим да јавни часови имају смисла, и да треба да памтимо и шта је било Гучево, и шта Мачков камен, Церска битка, Колубарска битка, имена војвода које можемо да видимо на овим бистама, и оних безбројних војника који су заиста знали због чега гину, рекла је проф. др Мира Радојевић.

 

Затим је Горан Средојевић поздравио све присутне у име председника Друштва српских домаћина, господина Нићифора Аничића.

 

- Наш брат је великим пожртвовањем и залагањем омогућио да Друштво српских домаћина обележи више година уназад велике и веома важне историјске датуме у српској историји, укључујући и овај данашњи. Зато вас још једном молим да ми њега поздравимо једним громким аплаузом.

 

У драмском делу програма наш познати глумац Иван Вучковић говорио је делове из књиге „Солунци говоре“ Антонија Ђурића. Ова књига и истоимена представа, која је у многим позориштима извођена још 80-их година, посебно је важна јер је у време комунистичког режима храбро чувала сећање и успомене на наше славне хероје из Првог светског рата.  

  

Историјски час улепшали су својим наступом познати српски певач и појац Љуба Манасијевића, уједно и члан Друштва српских домаћина, који је отпевао песму „За слободу и Србију“, инспирисану погибијом његовог деде Ристе Крстића на Мачковом камену, а посвећена је свим погинулим за Отаџбину. На крају програма Манасијевић је са свима присутнима отпевао и „Востани Сербије“, а Давид Богићевић и Иван Бјелић, полазници школе гитаре из Пожеге, извели су песму која је постала симбол српског страдања и победе у Првом српском рату „Тамо далеко“. И чувени „Марш на Дрину“, који је пронео не само у Србији већ и у читавом свету, славу српских јунака.

 

На самом крају програма сви присутни понели су по ружу и уз поклон сенима жртава положили је на Споменик церским јунацима.

 

Н. Стојчевић

Текст преузет из часописа "Геополитика"

 

Погледајте фотографије са догађаја.

IMG_5485.JPGIMG_5591.JPGIMG_5509.JPGIMG_5730.JPGIMG_5399.jpgIMG_5549.JPGIMG_5258.jpgIMG_5311.jpgIMG_5619.JPGIMG_5299.JPGIMG_5643.JPGIMG_5395.JPGIMG_5649.JPGIMG_5670.JPGIMG_5466.JPGIMG_5682.JPGIMG_5451.JPGIMG_5626.JPGIMG_5641.JPGIMG_5379.JPGIMG_5531.JPGIMG_5418.JPGIMG_5539.JPGIMG_5490.jpgIMG_5473.JPGIMG_5512.jpgIMG_5521.JPGIMG_5478.JPGIMG_5534.jpgIMG_5518.JPGIMG_5683.JPGIMG_5267.JPGIMG_5432.JPGIMG_5582.JPGIMG_5286.JPGIMG_5493.JPGIMG_5500.JPGIMG_5303.JPGIMG_5393.jpgIMG_5524.JPGIMG_5689.JPGIMG_5548.JPGIMG_5496.JPG

 

 

Парастос жртвама и државна церемонија

У преподневним сатима крај Споменика церским јунацима свештенство СПЦ одржало је парастос, а затим је одржана државна церемонија.Уз војне почасти, у спомен-комплексу "Церска битка" церемонију је предводио државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Драган Поповић.

Крај спомен-костурнице у Текеришу венце су положити и представници Министарства одбране и Војске Србије, градова Лознице и Шапца, општине Крупањ, грађани као и представници бројних удружења.

Поповић и заменик градоначелника Шапца Немања Пајић као и представници других градова удружења и бројни грађани одали су пошту церским јунацима.

     

Додатне информације